Opis videa:
Nekada je u gotovo svakom selu postojalo jedno drvo –svetilište. Takvo drvo se zvalo "zapis", zbog toga što je na njemu bio urezan ili zapisan krst i bilo je osveštano. Drvo-zapis nalazilo se u centru sela i bilo je glavno kultno mesto. Njegova uloga posebno je istaknuta u vreme obeležavanja seoske slave –zavetine, kada su se na tom mestu okupljali seljani kao u crkvi. Zavetina ili proslava u čast sveca- zaštitnika sela imala je za zajednicu veliki značaj. Ime joj potiče iz vremena kada se selo zavetovalo da će proslavljati sveca koji im je pomogao da se spasu od velikih nevolja. Slavlje je počinjalo okupljanjem kod "zapisa", gde je sveštenik zajedno sa seljanima čitao molitvu.Tada se najpre ponovo urezivao krst na mestu gde je od davnina stajao, a zatim se posle obilaska tri puta oko drveta, to mesto polivalo vinom. Urezani krst je stajao na zapadnoj strani "zapisa", tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.Tek pošto se drvo- zapis darivalo cvećem i plodovima, kretala je slavska litija oko sela, a isti ritual se ponavljao i kod drugog drveća za koje se verovalo da je sveto. U toku litije izgovarale su se molitve za zaštitu sela od bolesti i nesreće, da padne kiša ili da se zaustavi grad i druge nepogode koje su u tom trenutku pogađale selo. Nakon litije seljani su se vraćali u selo, gde se slavlje nastavljalo gozbom i veseljem.
Često su se pored drveta-zapisa nalazili tzv. trpezari napravljeni od nekog većeg kamena ili drveta, gde su se ostavljali darovi. Ponekad je prostor oko drveta ograđivan drvenom ogradom, ili je na tom mestu samo postavljen kamen. Taj prostor u Šumadiji se zvao porta. Pored trpezara podizane su i jednostavne građevine, sobrašice, naročito karakteristične za istočnu Srbiju. One su stajale pored drveta -zapisa, nisu imale zidove, već samo mali krov, koji se nalazio iznad klupa i stola.Tu se obedovalo u vreme seoske slave.
Posle Drugog svetskog rata proslavljanje seoske slave pored "zapisa" u nekim selima je bilo zabranjeno, tako da se ceo ritual premeštao u dvorište crkve. Međutim, verovanje da će svako ko oskrnavi drvo-zapis biti kažnjen i da ga čeka veliko zlo i dalje je veoma prisutno u Srbiji. Istraživanja etnologa na terenu su pokazala, da seljani i danas znaju koje je drvo obeleženo kao "zapis" i gotovo svi se pridržavaju pravila da ono ne sme da se ošteti. Koliko je prisutno poštovanje svetog drveta pokazuju i istraživanja u istočnoj Srbiji, gde se ne dira čak ni otpala kora sa drveta. U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je "zapis". Seljani iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.
Iako se proslava seoske zavetine pored "zapisa" više ne uobičajava, proučavanja tog lepog običaja pokazuju koliko je zajedništvo među ljudima nekada bilo važno. Sveto drvo je imalo značajnu ulogu kako u religijskom životu ljudi, tako i na društvenom planu. Tu su se nekada obavljala suđenja, jer se smatralo da na svetom mestu čovek nije smeo da laže, a tako je imao priliku i da se ispovedi. Pored "zapisa" su se održavali zborovi meštana i odlučivalo se o važnim stvarima za zajednicu. Tako je, po verovanju koje se još pamti u Srbiji, Drugi srpski ustanak 1815. godine podignut pored jednog hrasta – zapisa, poznatog pod imenom "takovski grm".